Standardni jezik

Ne zamijeni s književnim jezikom, registrom ili dijalektom nekog jezika koji se upotrebljava u književnosti.

Standardni jezik (također standardni dijalekt ili standardizirani dijalekt), nadregionalni oblik jezika svih slojeva društva.^[1] Nadregionalnost je njegovo osnovno svojstvo i glavni motiv njegovog nastanka.^[2] Svojom nadregionalnošću standardni jezik se razlikuje od dijalekata, koji su regionalni idiomi. A svojstvom da obuhvaća sve slojeve društva standardni jezik se razlikuje od sociolekata, koji su jezici pojedinih slojeva društva. To znači da standardni jezik ima šire područje prostiranja od dijalekata i od sociolekata. Zato se u definicijama standardnog jezika navodi da on natkriljuje dijalekte i sociolekte.^[3] Standardni jezici mogu biti monocentrični, kakav je japanski ili ruski, a mogu biti i policentrični, kad različite nacije govore svaka svoju standardnu varijantu jednog zajedničkog standardnog jezika, kakav je slučaj s engleskim jezikom, njemačkim, srpskohrvatskim, francuskim, španjolskim, portugalskim, arapskim, malajskim, hindustanskim, nizozemskim.^[4]

U istočnoeuropskoj lingvističkoj tradiciji se termin "književni/literarni jezik" uobičajeno rabi kao sinonim termina "standardni jezik",^[5][6][7] iako neki autori smatraju literarni jezik jednim od funkcionalnih stilova jezika, stavljajući ga u opoziciju govornom idiomu,^[8] ili tretiraju taj pojam kao izraz za "jezik književnosti".^[9]

1. ↑ Stedje, Astrid (2001) (njemački). Deutsche Sprache gestern und heute : Einführung in Sprachgeschichte und Sprachkunde (5. izd.). München: Fink. str. 222. ISBN 3770525140. OCLC 491865109. 
2. ↑ Daneš, František (1988). „Herausbildung und Reform von Standardsprachen”. u: Ammon, Ulrich; Dittmar, Norbert; Mattheier, Klaus J. (ur.) (njemački). Soziolinguistik: Ein internationales Handbuch zur Wissenschaft von Sprache und Gesellschaft II. Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft 3.2. Berlin & New York: Mouton de Gruyter. str. 1507. ISBN 3-11-011645-6. OCLC 639109991. 
3. ↑ Lewandowski, Theodor (1990) (njemački). Linguistisches Wörterbuch. Uni-Taschenbücher. Bd. 1518 (5. izd.). Heidelberg & Wiesbaden: Quelle und Meyer. str. 1096. ISBN 3494021732. 
4. ↑ Clyne, Michael G., ur. (1992) (engleski). Pluricentric Languages: Differing Norms in Different Nations. Contributions to the sociology of language 62. Berlin & New York: Mouton de Gruyter. str. 481. ISBN 3-11-012855-1. OCLC 24668375. Pristupljeno 9. juna 2014. 
5. ↑ (ru) Словарь социолингвистических терминов. Moskva: Российская академия наук. Институт языкознания. Российская академия лингвистических наук. 2006. str. 217. 
6. ↑ K. Ozóg (1993). „Ustna odmiana języka ogólnego” (pl). Współczesny język polski. 2. J. Bartmiński (red.). Wrocław. str. 87. 
7. ↑ „język ogólny” (pl). Słownik terminów gramatycznych. Edupedia. Arhivirano iz originala na datum 2018-11-17. Pristupljeno 18. novembra 2018. 
8. ↑ Stanisław Barańczak (1974) (pl). Język poetycki Mirona Białoszewskiego. Zakład Narodowy im. Ossolińskich. str. 132. 
9. ↑ Mate Kapović (2010). Čiji je jezik (1 izd.). Zagreb: Algoritam. str. 55-74. ISBN 9789533162829.