Alkalni metali

Grupi alkalijskih metala pripadaju: litijum (Li), natrijum (Na), kalijum (K), rubidijum (Rb), cezijum (Cs) i francijum (Fr). Zajednička oznaka za elektronsku konfiguraciju ovih elemenata je nS¹. Vrednost oksidacionog broja u jedinjenjima jonske prirode je +1; grade jednovalentne bezbojne katjone.^[1]

U elementarnom stanju atomi alkalnih metala povezani slabom metalnom vezom grade metalnu kristalnu rešetku. Zbog angažovanja samo jednog elektrona veza je slaba, stoga imaju nisku temperaturu ključanja i malu gustinu (plivaju na vodi). Male su tvrdoće tako da se mogu seći nožem. Porastom atomskog broja u grupi rastu i jonski radijusi i gustina, dok temperature topljenja i ključanja opadaju. Srebrnastobele su boje, dobri su provodnici toplote i elektriciteta. Prvi član grupe, litijum, ima unekoliko drugačija svojstva od ostatka grupe. Tako je po nekim osobinama sličniji magnezijumu nego natrijumu. Veoma male dimenzije atoma litijuma i još manje njegovog jona uzrokuju veće jačine metalne veze u kristalnoj rešetki u odnosu na ostale alkalne metale. Zbog toga je litijum znatno tvrđi od njih, a ima i višu temperaturu topljenja i ključanja.^[2] Alkalni metali boje plamen karakterističnim bojama. Litijum boji plamen svetlo crveno, natrijum žuto, kalijum svetlo ljubičasto, rubidijum crveno-ljubičasto, a cezijum plavo-ljubičasto.

Prema hemijskom ponašanju alkalni metali čine grupu međusobno najsličnijih elemenata u periodnom sistemu elemenata. Energija jonizacije opada porastom atomskog broja. Vrednosti za prvu jonizacionu energiju su veoma niske (niže od ostalih elemenata). Alkalni metali imaju najniže vrednosti za koficijente elektronegativnosti u odnosu na sve elemente u periodnom sistemu. Iz toga proizilazi njihov pozitivan oksidacioni broj bez obzira sa kojim elementom gradili jedinjenje. Na osnovu redoks-potencijala može se zaključiti da su to najreaktivniji metali i najjača redukciona sredstva.

1. ↑ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
2. ↑ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.