Pravo svojine

Pravo svojine je stvarno pravo (lat. dominium, proprietas, što znači „svojina” ili engl. property, što znači „imovina, vlasništvo, svojina") se definiše kao najviša pravna i faktička vlast na određenoj stvari, koja omogućava neograničeno korištenje titularu prava u skladu sa propisanim granicama u pozitivnom zakonodavstvu, čime se obezbeđuje zaštita od zloupotrebe prava i nanošenja štete drugim subjektima prava. Takođe, srodni instituti pravu svojine su susvojina, zajednička svojina i etažna svojina, ali nisu isto i ne mogu se upotrebljavati kao sinonimna značenja. Pravo svojine je dugo vremena kroz istoriju bilo prvoklasno pitanje, pre svega pravne teorije, a zatim politike i ekonomije. Jer, monopol svojine je osnova mnogih monopola u društvu, posebno monopola vlasti.^[1] Pravo svojine i „državina“ nisu isti pojmovi i ne označavaju istu pojavu. Razlika između državine i prava svojine, pre svega, ogleda se u tome što je državina samo faktičko stanje, a ne pravo. Za bolje razumevanje ove problematike može se navesti sledeći primer: kada lopov ukrade iz trgovine biciklo, on je tada stekao samo državinu na biciklu, ali ne i pravo svojine. Kada odemo u trgovinu i platimo cenu bicikla i trgovac nam preda biciklo mi tada stičemo i državinu nad bicikom (faktičko stanje), a stičemo i pravo svojine. Preciznije, onaj ko ima pravo svojine na stvari stekao je ga na osnovu punovažnog pravnog osnova za sticanje svojine, a lopov recimo, ne.

1. ^ „Kuzmanović Rajko, Ustavno pravo. pp. 162., Pravni fakultet Univerziteta u Banjoj Luci, Banja Luka, 2002.”. ISBN 978-86-80761-22-0.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)